Čini se da ste probali sve vrste umjetnosti. Jedan ste od najharizmatičnijih i najboljih srbijanskih, rekla bih i regionalnih glumaca. Gdje se najbolje osjećate? Da li su to daske koje život znače, film, režija, stand up, književnost?
Đuričko: Šta znam. Za književnost ne bi bilo umjesno da kažem da sam ja neki književnik. To je jedna mala knjiga za djecu. Nisam slikao nikada, jesam u životu, tako da ne mogu reći da sam sve umjetnosti probao. Meni se čini da su to sve izražajna sredstva jednog glumca ako hoćete pozorište, film, radio pa i na izvjestan način i stand up. Sve su to neki izrazi glume. Režija isto jeste jedna vrsta razumijevanja glumca i problema glumaca koje imaju tokom jedne scene i nekog razumijevanja širog konteksta teksta i scene. U tom smislu, sve to spada u jedan takav korpus. Ja bih sebe iznenadio da počnem da se bavim neurohirurgijom, to bi meni bio šok. Meni je baš ta promjenljivost najzanimljivija pa me tjera naprijed.
Vaša stand up komedija rasprodata je u brojnim gradovima gdje nastupate. Ovo je drugi put pred sarajevskom publikom u ovoj formi. Šta se kod Džonija promijenilo od prošlog puta do danas?
Đuričko: Odigrao sam 80 puta taj stand up i on se, rekao bih kuvarskim izrazom, ukuvao on se kondenzovao, ispali su svi viškovi, isparila su sva moja objašnjavanja, isparila je moja potreba za linearnim tokovima i neki štosovi koji nisu bili dobri izašli su napolje, neki koji su se razvili su se našli unutra. Šou je sada u nekoj svojoj najzrelijoj fazi.
Volite taj kontakt s publikom, kako ste rekli, kad vidite publiku koja se „hvata za stomak od smijeha, ili suze teku“.
Đuričko: Stand up je neposredna forma i publika reaguje ili ne. Meni je mnogo drago kad vidim, pogotovo one koji dođu s nekom rezervom, a kad se okrenem njima liju suze pogotovo kada ja krenem o vojsci, nekim budalaštinama u kojima se prepoznaju. Meni je drago da se taj gard probije, publika voli tu vezu koju ima s onim koji priča, sjete se nekog svog događaja. Mislim da je ta komunikacija koja se ostvari ono što je dragocjeno.
Tokom Sarajevo Film Festivala 2016. godine bili ste član žirija. Kako vidite Sarajevski filmski festival, filmsku industriju u regiji, postoji li to regionalno povezivanje glumaca? U Srbiji, i u BiH ima dobra plejada mlađih glumaca. Može li napraviti veća saradnja s obzirom na novac kojeg nema?
Đuričko: Fondovi nas tjeraju na saradnju. Ako imate tri regionalna partnera recimo Srbija, Bosna i Makedonija vi odmah ulazite u neki fond i mnogo lakše ćete dobiti novac. Ono što je nezgodno je da se mi najčešće samo zbog toga spajamo, a ne zapravo da se idejno spajamo. Npr. da mi treba kostimograf iz Makedonije, iz BiH direktor fotografije i u tom kontekstu saradnja još ne ide spontano. Sad se već družimo jedni s drugima i upoznajemo se i čini mi se da se javlja jedan lijep zdrav rivalitet.
Mi zaboravljamo da imamo sreću tog jezika, koliko god neki tvrdili da je različit, mi se ipak možemo bez titla gledati jedne druge to je prednost koju moramo da shvatimo. Ako pravite film vi ga pravite i za Bosnu, i za Hrvatsku, Srbiju, Crnu Goru. Ako hoćemo i djelimično za Makedoniju što je solidno tržište.
Ti filmovi ne moraju biti nužno angažovani, ne moraju biti hermetično-umjetnički to mogu biti prosto obični zabavni filmovi za publiku. Tu ja vidim neku budućnost i kada to otkrijemo imat ćemo veće tržište jer smiješno je praviti film za pet miliona ljudi.
Kažete da imate moralnu obavezu da govorite. Član ste Pokreta slobodnih građana, da li ste vi slobodan građanin u Srbiji?
Đuričko: Ja mislim da jesam. Mislim da je sloboda vrlo intiman događaj za početak. Naše društvo za sada ne pokazuje neke znake represije, ali imate sakrivene znake represije tipa glasanja na izborima. Ljudi prolaze kroz velike pritiske, rizikuju posao, možeš da dobiješ 1000 dinara za glas, možeš da dovedeš pet ljudi s ličnim kartama koji će da glasaju i slikaju. To sve obesmišljava demokratski proces kao takav. Druga stvar, nemamo čistu slobodu medija, u tom smislu imamo režimske medije. Imate samo jednu slobodnu televiziju i dva nedeljnika i jedne dnevne novine koliko sam ja izbrojao. To nisu slobodni mediji. Ljudi kod nas kada su izbori oni nemaju pravu sliku šta druge političke opcije nude. Oni ne biraju političke pravce ili neke programe, oni biraju egzistenciju koju im vladajuća partija omogućava. Po meni to nije sloboda.
Je jesam slobodan i snosim neku odgovornost i konsekvence zbog moje potrebe ka slobodi. Ali neki ljudi nemaju taj komfor ili tu lakoću s kojom ja podnosim da mi otkažu tri četiri nastupa. Nekome ko izgubi posao tu je kraj i u tom smislu mi se čini da mi nismo slobodni još uvijek. Nismo slobodni jer nas drži sve u regionu isto, sistemska korupcija koje ne možemo da se oslobodimo i to dovodi do toga da taj koruptivni represivni režim počinje da pritišće i ljude. Jer oni znaju kada budu mogući fer izbori i kada budemo birali političke partije po njihovim programima, a ne po tome šta lukrativno nude svakome od nas, stvari neće ići njima u korist. I onda su oni spremni to da brane po svaku cijenu.
U Srbiji se nudi Ugovor s narodom i građani to potpisuju i ne odustaju od šetnji „Jedan od pet miliona“ u Beogradu, Nišu, Zrenjaninu i brojnim drugim gradovima. Da li je to rez koji se morao napraviti?
Đuričko: Pokret slobodnih građana nije partija i mi smo to potpisali slažući se oko tri četiri osnovne tačke i ostavljajući jednu rezervu da taj sam dogovor mora da se definiše mnogo jasnije i preciznije. Mi smo 5. oktobra izborili jednu tekovinu, a to je smjenjivost vlasti na izborima. Mi smo nažalost tu tekovinu izgubili i sada moramo ponovo da se izborimo za to da vlast može da se promijeni na izborima koji su fer i pošteni. Teško je sada tačno definisati šta su fer i pošteni izbori ali da ne može nikome da se zavrće ruka, da mu se njegova egzistencija pritiska itd. I mislim da su se tu i opozicija i pozicija i svi pokreti i svi slobodni građani Srbije ujedinili i imamo potrebu za tim jer medijska slika nije poštena, izbori nisu pošteni i samim tim nemamo nezavisno sudstvo, policija je pod partijskom kontrolom i sve je to vrlo sumnjivo.
To urušava jedno društvo i to društvo se buni protiv svoje vlasti, a vlast im kaže „mi nećemo da pričamo sa vama“. To je taj bahati sistem, oni ne razumiju politiku, demokratiju, da su birani od nas i da su plaćeni od strane nas i da moraju da polažu račune htjeli ili ne ma koliko to neprijatno bilo. Svako ko je nešto dobro radio treba ga pohvaliti ali da onaj ko nije radio dobro mora da bude kažnjen, a ako je obavljao javnu funkciju mora da bude i strožije kažnjen. Mi kao društvo moramo da postavimo građanina u centar stvari i da je on taj koji odlučuje.
Ako se buni 30 i nešto gradova, ljudi hodaju ulicom i fakulteti i profesori koji stavljaju potpis, a vi kažete da nećete to da slušate onda ne razumijete šta je demokratija i politika.
I Bosna i Hercegovina i Srbija i Hrvatska i Crna Gora i Makedonija puni su „izama“ – nacionalizama, revizionizama, šovinizama, nadrealizama. Možemo li to prevazići?
Đuričko: Možemo. To je povratak zdravom razumu, to je jedina opcija koju nismo probali. Sve smo probali – nacionalizam nas je doveo dovde gdje smo sada, probali smo komunizam pa se pokazalo tehnički neizvodljivo, probali smo socijalizam – realni, nerealni, nadrealni… – isto se pokazalo da ne funkcioniše. Sad smo svi u toj fazi tranziciji prelaska iz socijalizma u kapitalizam, to je akumulacija kapitala iliti grabež. I sada se grabi, ali potrebno je da uspostavimo zdrav razum. Ako budemo imali jednaka prava za sve i da zakon važi i za rukovodioce i za običnu raju, ako sud sudi jednako i običnom građaninu i efikasno i jednako brzo i kada treba da se zaštiti neko iz vlasti to bi bilo božanstveno. Kada bismo mogli na izborima da biramo programe, da političari nauče da sarađuju jedni s drugima i da ne bude da neko ko ne misli kao mi odmah izdajnik, strani plaćenik, peta kolona, izdajnik naroda. Ako imamo nezavisnu policiju, ako imamo Skupštinu kao mjesto dijaloga, a ne seljačkog prepucavanja onda je to to. I ako budemo imali 200 godina tako to će da bude jedno uredno društvo. Moramo da probamo da se vlast smjenuje regularno, da nemamo ratove, da imamo socijalnu mrežu…, onda ćemo da vidimo u koji ćemo „izam“ da se „izmemo“.
