Uticajna stara dama
„Politika” je najstariji i najuticajniji dnevni list u ovom delu Evrope. Prvi put se pojavila na beogradskim ulicama oko 14 časova 25. januara 1904. godine.
Prvi broj „Politike” štampan je u tiražu od 2.450 primeraka, na četiri strane, po ceni od pet para.¹
Vladislav Ribnikar, osnivač i odgovorni urednik, kada je podnosio prijavu vlastima naveo je da će novine biti političke i nezavisne.
U svojoj dugogodišnjoj istoriji „Politika” je dva puta prekidala izlaženje, za vreme Prvog svetskog rata od 1914. do 1919. godine, a drugi put za vreme Drugog svetskog rata od aprila 1941. do oktobra 1944. godine.
„Politika” još jednom nije izašla pred čitaoce zbog štrajka novinara u leto 1992. godine koji su se usprotivili nameri države da „Politiku” pretvori u javno preduzeće.
„Politika” je dnevnik sa dugom i bogatom tradicijom koja se zbog svog ugleda i uticaja smatra i jednom od nacionalnih instituacija u Srbiji. Čitalačku publiku lista „Politika” čine uglavnom srednje situirani i visokoobrazovani građani.
U svojoj dugogodišnjoj istoriji „Politika” je sarađivala sa mnogobrojnim značajnim kulturnim i naučnom stvaraocima.
Među saradnicima „Politike” bili su i nobelovac Ivo Andrić, srpski pisci i pesnici Miloš Crnjanski, Branko Ćopić, Jovan Dučić, Branislav Nušić, Desanka Maksimović i mnogi drugi. Svoje tekstove na stranicama „Politike” pisali su i ser Vinston Čerčil, Tomas Man, Eduard Erio i drugi.
Po profilu, danas „Politika” spada u dnevno-političke novine koje se drže visoko-profesionalnih novinarskih standarda, list koji neguje kulturu dijaloga i slobodu izražavanja. List ima više specijalizovanih redovnih dodataka, a među njima posebno se izdvaja Kultrurni dodatak. „Politika” izlazi u tri izdanja, sa štampanim tiražom većim od sto hiljada. Prodaje se u Srbiji i zemljama bivše Jugoslavije.
Istorija
Kada se pojavila u januaru 1904. godine „Politika” je privukla pažnju javnosti celim sadržajem i tonom, ali i idejama izloženim u prvom članku prvoga broja. Manje ili više iznenađenu, publiku je zanimalo kako će visoka načela biti ostvarena i da li će samouvereni vlasnik, pod velikim teretom koji je podigao, pokleknuti ili pasti. Samo je Pera Todorović zaključio: „Ovaj će list svima našim listovima pojesti panaiju. Sve će sahraniti, i nas i naše listove...“
U uglednoj evropskoj porodici štampe „Politika” ima još jednu karakterističnu osobinu: ne izlazi pred čitaoce u uslovima okupacije zemlje. To se desilo u Prvom i u Drugom svetskom ratu.
Prvi put izlaženje „Politike” prekinuto je 14. novembra 1914. godine da bi bilo nastavljeno tri nedelje kasnije, a list je održavan u teškim ratnim uslovima do 23. septembra 1915. godine.
„Politikino” ime kolporteri su ponovo počeli da uzvikuju na prestoničkim ulicama 1. decembra 1919. godine, u slobodi, ali u novoj državi Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Prva četvorogodišnja pauza u izlaženju lista zbog okupacije tako je bila okončana.
Do početka Drugog svetskog rata, „Politika” se nametnula i potvrdila kao najuticajniji i najbolji dnevni list u Srbiji i zemlji, a poslednji broj međuratne „Politike” nosio je datum 6. april 1941. i izašao je iz rotacije dan ranije.
Vladislav Sl. Ribnikar odmah posle oslobođenja Beograda 20. oktobra 1944. godine okupio je petnaestak saradnika „Politike” i osamdesetak štamparskih radnika predvođenih Ignjatom Kriškom i tako ponovo vaskrsnuo list.
„Politika” se ponovo pojavila pred čitaocima u subotu, 28. oktobra 1944. godine u oslobođenom Beogradu. Dogodilo se još jednom da „Politika” obustavi izlaženje. Ovoga puta rat i bombardovanje nisu prekinuli štampu novina već je to bio štrajk novinara i zaposlenih u kući u leto 1992. godine. „Politika” se na taj način snažno usprotivila ideji ondašnjeg premijera Srbije Radomana Božovića da list postane državno vlasništvo.
U drugoj polovini prošlog veka list „Politika” i cela novinska kuća, koja je izrasla iz redakcije lista, beleže fantastičan uspon u izdavaštvu i štampi. „Politika” je postala vodeća medijska kuća u jugoistočnoj Evropi.
Put do ovakvih rezultata nije bio pravolinijski ni lak. Bilo je uspona i padova, a zaposleni u „Politici” su dobro osetili svu težinu predratnih, ratnih, međuratnih, posleratnih, kriznih, inflatornih i svih drugih burnih vremena koja nisu štedela Balkan tokom 20. veka.
Značaj
Osnivači „Politike” nisu samo postavili temelje modernog novinarstva i učinili da dnevni list postane jedinstvena institucija kulture i građanske misli u Srbiji. „Politika” postoji više od jednog veka dokazujući time da i na našem području stvari mogu da traju, ali, kao što pokazuje njen primer, samo ako su dobro postavljene i brižljivo negovane.
Za „Politiku” se često kaže da je postala institucija. To je zaista zasluženo priznanje novinama koje su, u specifičnoj, teškoj i izuzetno odgovornoj ulozi „svedoka epohe” prošle kroz mnoga iskušenja, nadživele nekoliko država, uzdržavale se od izlaženja tokom dva velika svetska rata, promenile mnogo režima, bile prva čitanka mnogim generacijama, a velikom broju ljudi često i jedina literatura.
„Politika” je stasavala i sazrevala profesionalnim pregorom mnogih generacija novinara. „Politika” se od drugih izdvajala umerenošću i odmerenošću.
Tu njenu različitost od drugih, možda je, još 1921. godine, u eseju² „Dva Ribnikara” najbolje obrazložio Jovan Dučić, koji kaže da su „mnogi u Beogradu smatrali uljudni, gospodski ton tog lista kao dokaz neborbenosti njegovih urednika; njihovu nepristrasnost kao dokaz njihovog trgovačkog oportunizma; njihov široki nacionalizam kao dokaz njihovog neinteresovanja za takozvana goruća pitanja; njihovo negovanje književne kritike i književnog podliska kao visokoparnost i nadriknjištvo; njihovo izbegavanje pogrda kao nepoznavanje nacionalnih retkosti i slikovitih mesta”.
Možda se u savremenom svetu donekle menja uloga dnevnih novina. One umesto da informišu i donose nove vesti sve više preuzimaju ulogu onoga ko čitaocima objašnjava pozadinu tih informacija, tragajući za dubljim značajem.
U hiperprodukciji vesti stvara se šuma informacija koje svakodnevno bombarduju publiku, a ozbiljne dnevne novine moraju da odvagaju šta je važno, a šta nije i šta zaslužuje dublju analizu.
„Politika” se trudi da prati moderne trendove i da u svojoj klasi, znači kategoriji ozbiljnog dnevnika, svojim čitaocima pruži nešto više od dnevne informacije: ozbiljnu analizu događaja zasnovanu na proverenim, a ekskluzivnim činjenicama.
Uticaj
„Nigde se, kao kod nas, toliko ne zaboravlja da neko može imati i protivno uverenje, a da je to uverenje pošteno i iskreno. Svakoj parlamentarnoj vladi potrebna je partijska opozicija.”
„Zar je istina manje istina kad je kaže jedan čovek, no kad je kažu više njih?”
Ovo su samo neki od stavova osnivača „Politike” koji su prvih godina izlaženja lista udarili temelje uređivačke politike na kojima su, decenijama posle, generacije novinara, sa više ili manje uspeha, strpljivo gradile i širile uticaj novina u srpskom društvu.
Na samom početku pozicija lista je identifikovana rečima Ota Bizmarka: Zadatak nezavisne štampe je „da slobodno pretresa sva javna pitanja, bez gneva i bez pristrasnosti; da pravilnom kritikom vladinog rada potpomaže opoziciju; da svojom lojalnošću i nepristrasnošću štiti vladu od neosnovanih napada opozicije; da podjednakom revnošću deli udarce i desno i levo od sebe.”
Zadatak nije bio jednostavan ni lak ni u mnogo demokratskijim zemljama. „Politika” se često vraćala dokazima o potrebi nezavisnih listova. Zabeležena je misao Tomasa Džefersona iz 1776. godine „da bi radije živeo u zemlji bez parlamentarne vlade, gde postoji štampa, nego u zemlji s najboljom državnom upravom, u kojoj nema novina”.
Citirano je i mišljenje Ota Vajsa: „Kako je postepeno porastao uticaj novina! Tako da ga priznaju i oni koji bi ga najradije oporekli. Moderna štampa oseća se tako jakom da... se bori sa svojom vladom, koja raspolaže milionima i više vojnika, pa je često i pobeđuje.”
Slavna imena
Nema u srpskoj, pa ni u jugoslovenskoj (bivšoj) književnosti iole značajnijeg pisca koji nije bio saradnik „Politike”. Neki od njih, kao što su Branislav Nušić i Milutin Uskoković, bili su novinari „Politike” od osnivanja, a drugi su pisali književnu, pozorišnu ili likovnu kritiku. „Politika” je vazda privlačila pisce svih generacija i raznih estetskih i idejnih opredeljenja.
Nobelovac Ivo Andrić je, u razgovoru sa svojim Ekermanom Ljubom Jandrićem, rekao: „Ja u ’Politici’ objavljujem, što bi se reklo, od kada znam za sebe...”
A drugom prilikom, sećajući se Jovana Dučića, pesnika kome se divio, ispričao je: „Ja se i dan-danas sećam Dučića onakvog kakav je bio, stasit i naočit... Sećam se i kad me je doveo u ’Politiku’, govoreći mi: ’Nemojte, Ivo, propuštati priliku da sarađujete u ’Politici’, to je ugledna kuća koja je uvek u stanju da vam pruži izvesnu sigurnost...’”
Andrić je poslušao Dučićev savet i ne samo da je do kraja života bio verni saradnik našeg lista, već je na Andrićev predlog redakcija ustanovila 1965. godine književni konkurs za decu (konkurs za prvake maternjeg jezika „Politike za decu”) na čije je svečanosti redovno dolazio sa Desankom Maksimović i Brankom Ćopićem.³
Miloš Crnjanski je postao reporter „Politike” krajem 1922. i početkom 1923. godine. Plejadu slavnih imena „Politikinih” saradnika, pored Ive Andrića, Branislava Nušića, Jovana Dučića, Miloša Crnjanskog, Branka Ćopića, Desanke Maksimović, činili su i Slobodan Jovanović, Isidora Sekulić, Tin Ujević, Momo Kapor, Vladimir Bulatović Vib, Mihajlo Petrović, Vasko Popa...
Nikola Trklja
¹ Života Đorđević: „Pogled na epohu“ – Kako je „Politika” videla dvadeseti vek (1904-1941)
² Jovan Dučić : „Dva Ribnikara“ – Politika 6. januar 1924. godine
³ Radovan Popović – Pisci u „Politici”
